Ovaj tekst je zamišljen kao savet i smernica našim mlađim saborcima, a kao podsećanje nas iskusnijih na neke od, može biti, zapostavljenih vrednosti.

Ivan Todorović

AD „Sinđelić“

157

Jedna od uvek aktuelnih tema na ovom našem putu koji zovemo aikido, između ostalog jesu i polaganja za pojaseve. Mnogo puta smo pitali ili, kasnije, kao stariji vežbači, bili pitani šta je to što se traži od polagača za dan polaganja i koja je suštinska razlika između ispita za dan i ispita za kyu pojas. Kakve god odgovore da smo dobijali ili davali, u većini slučajeva akcenat je bio na načinu izvođenja tehnika, a neretko se samo o tome i govorilo. To jeste u redu i u tom smislu razlika između dan i kyu ispita je drastična. Najprostije rečeno, na kyu ispitu prepoznajemo tehnike, a na dan ispitu demonstriramo njihovu funkcionalnost, tj. prikazujemo suštinu tori–uke odnosa. Međutim, postoji drastična razlika i u samoj suštini ovih polaganja.

Neka se ne zabrinu (još uvek) oni pred kojima su tek prvi pojasevi – i dalje je do prvog dana tehnički deo najbitniji. Mi, koji smo vremenom zaplovili „majstorskim“ vodama ili im se bar ozbiljno približili, imamo malo veću brigu, jer se od nas, prirodno, malo više i očekuje.

Svi smo, pretpostavljam, čuli onu čuvenu repliku iz, maltene, svakog trećeg filma, koja glasi: „With great power comes great responsibility“ (Uz veliku moć ide i velika odgovornost), a čiju izvornu verziju nalazimo još u Svetom pismu: „I od svakoga kome je mnogo dato, mnogo će se i tražiti”. Šta ovo, zapravo, znači

Pre svega, nemojmo pomisliti da polaganjem za crni pojas stičemo neke posebne moći. Naprotiv, uglavnom postajemo još svesniji svojih posebnih nemoći. Ako bismo, onako frojdovski, pristupili dan polaganju, mogli bismo reći da je tehnika, ma koliko lepa i graciozna bila, samo vrh ledenog brega koji se od nas traži. Mnogo puta sam bio svedok ispita na kojima komisija dodeljuje pojas, čak i pohvaljuje polagača čija tehnika, po mom mišljenju, nije ništa posebno, a u isto vreme obara ili uslovno dodeljuje pojas onome koji me je fascinirao svojim polaganjem. Godinama su me takve stvari zbunjivale. Naravno, kada smo kod same tehnike, ne treba izostaviti činjenicu da su te komisije uglavnom činili ljudi od kojih je najmlađi imao bar dvadesetak godina iskustva na strunjači više od mene, prema tome, verovatno ni tehniku polagača nismo gledali iz bliskih uglova, a kamoli nešto dalje od nje.

IMG_8014

Elem, zadržimo se samo na shodan pojasu, jer je on najkritičniji od svih sa kojima se suočavamo. Zašto je najkritičniji? Zato što kada počinjemo da vežbamo, pogotovu ako smo pri tom vrlo mladi, taj pojas doživljavamo kao neku vrstu cilja samog po sebi. To je u redu za početak, kao stimulans ili inspiracija za trening, ali problem je u tome što kod mnogih crni pojas podsvesno postaje i krajnji cilj, što on NIKAKO nije, pa kada konačno do njega dođu, ljudi gube volju i inspiraciju, prestaju sa vežbanjem ili, što je najgora mogućnost – postaju „majstori“ veštine!

Shodan je samo jedan od stepenika na putu ka spratu iznad. Čak jedan od nižih stepenika, ako ćemo preciznije. Njime samo potvrđujemo da smo savladali nešto što se smatra osnovom, tako da sad instruktori i stariji vežbači znaju da sa nama mogu ozbiljnije da rade. Ovo ni slučajno ne umanjuje njegovu vrednost. U suštini, šesti i peti kyu podjednako su bitni koliko i peti ili šesti dan, jer zajedno čine celinu. Bez ovih prvih ne stiže se do drugih, tako da i shodan ima svoju nepotcenjivu težinu, ali kao POČETNI majstorski pojas, on je daleko od ikakve pomisli o vladanju veštinom, i to je jednostavno tako.

U tehničkom pogledu, prosečan nosilac shodan pojasa nije mnogo napredniji od prosečnog prvog kyua, a često čak i od drugog, ili je ta razlika krajnje zanemarljiva.

Shodan, na primer, možemo uporediti sa diplomom srednje škole. Šta bismo pomislili o nekome ko posle završene srednje medicinske škole sebe smatra doktorom, ili posle građevinske – inženjerom ili arhitektom? Dakle, shodanom smo završili srednju školu, eventualno upisali fakultet i postali aikido brucoši, a do doktorata i magistrature koliko nam još rada treba?

IMG_7925

Šta dobijamo položenim ispitom za shodan? Neko će reći: hakamu. Greška. Ne dobijamo – kupujemo je, šijemo, pozajmljujemo tuđu dok ne nabavimo svoju... Dobijamo samo pravo da je nosimo. Ili, još preciznije, dobijamo OBAVEZU da je nosimo. Dešava se neretko, pogotovu u letnjem periodu, da se neko od nas pojavi na strunjačama bez hakame, samo u kimonu, jer mu je, zamislite, pretoplo! Ume ponekad da bude nesnosno vruće, neosporno, ali šta bi bilo kada bismo saobraćajnom policajcu rekli da nemamo dozvolu kod sebe jer nam je suvše mali džep ili da se nismo vezali da ne bismo izgužvali košulju?

Dakle, šta dobijamo položenim ispitom za shodan? – Dobijamo dve stvari.

Prva je zadovoljstvo koje donosi položeni ispit. I to je vrlo lep osećaj i treba uživati u tom danu, odnosno tim danima, kada nam se trud isplatio, kada smo važni i sebi i drugima, kada se rukujemo i grlimo, primajući čestitike, i ne treba kriti onaj diskretni, a uvek primetni smešak na usnama, koji je neodoljivo izmamljen prvim koracima u popularnoj „suknji“.

Druga stvar baš i nije toliko popularna. Niti željena. Niko na nju i ne pomisli dok razmišlja o polaganju za dan ili se za njega prijavljuje, a ako je se ko i seti, najradije bi je izbegao ili prosledio dalje. Njena spoznaja uglavnom dolazi kao šok! To je ODGOVORNOST (setimo se one filmske replike, od pre nekoliko redova). Odgovornost za šta? Za sve. Za celokupno okruženje: za treninge, za salu, za mlađe učenike, za vršnjake, za starije učenike, pa čak i za samog instruktora!

Kako za sve to, ako samo vežbamo? Pa, upravo tako – vežbamo. Tu smo. Ima nas. Da li smo se ikada upitali ko (bi trebalo da) stvarno ima korist od našeg dobijenog pojasa? Samo ono nabrojano okruženje. Mi sami – apsolutno nikakvu. Za nas, pojas koji imamo ne prikazuje ništa više od našeg trenutnog položaja na aikido-dijagramu, čak često nije ni objektivno merilo niti garancija naše tehničke osposobljenosti! Ovo poslednje se čak ne moramo ni truditi da zaključimo, postoji u skoro svakom intervjuu današnjih aikido autoriteta, koji se bavi sličnom tematikom.

IMG_7901

Da budemo malo konkretniji. Dobijenim crnim pojasom automatski postajemo malo „stariji“ ili, bolje rečeno, upadljiviji. Setimo se kako smo u svojim početnim danima doživljavali nosioce crnih pojaseva, pogotovu ako smo počeli kao veoma mlada ili malo starija deca. I dan-danas mogu po imenu da nabrojim sve majstore svog kluba koji su bili aktivni kada sam počeo da treniram. Kao oni nama tada, tako smo neminovno i mi danas nekome uzor, ideal ili smo makar samo upadljivi. Tu, rekli bismo, počinje pomenuta odgovornost, jer samim položajem koji nam je dat (ne obavezno i koji zaslužujemo) kreiramo model ponašanja u dođou i, opšte uzev, stava prema vežbanju.

To nije teško definisati. Postavimo sebi nekoliko jednostavnih pitanja.

Najpre, da li smo otelotvorenje onog ideala koji smo imali kad god bismo čuli termin „majstor veštine“? Odgovor većine nas verovatno bi bio: Da, jesam!

U redu, nemam prigovor, samo, kojim merilom smo to zaključili? Dobro izvodimo tehnike? Opet u redu, jedino što nismo merodavni da sami sebe procenjujemo (zbog toga, između ostalog, i postoji ispitna komisija), ali ni to nije osnovni problem. Pa, šta je onda bitno?

Na primer, od kakve nam je važnosti odlazak na trening? Dolazimo li redovno na treninge? Kada dolazimo, dolazimo li na vreme? A kada ne dolazimo, zbog čega sve ne dolazimo? Da li se način na koji provodimo vreme u sali može nazvati vežbanjem ili samo pukim popunjavanjem brojnog stanja? Da li mlađi mogu išta da nauče od nas? Da li stariji imaju ikakvu korist od vežbanja sa nama? Da li smo od koristi instruktoru? Jesmo li sposobni da mu asistiramo pri izvođenju bilo koje tehnike ili da ga zamenimo ako je sprečen da dođe, a da pri tom naša uloga VD instruktora bude malo više od paljenja svetla na početku i gašenja na kraju treninga? I, najzad, omiljeno, ono za šta svi verujemo da se ne primeti kada je gužva da li učestvujemo u slaganju strunjača na početku i kraju treninga (seminare da ne pominjemo), i da li se, kada se pomenute čiste, dohvatimo krpe i metle, ili iz „poštovanja“ prema starijima, mlađima i svima ostalima, dopustimo njima da nam strunjače slože i izglancaju, a mi samo svečano zakoračimo na njih? Imamo li ikakvo merilo svog „majstorstva“, osim svoje „sjajne“ tehnike?

Ako bismo na ova, ili možda još na neka pitanja odgovorili dečje iskreno i bez ikakvih zadrški, verujem da bi, nažalost, neki pojasevi koje smo vremenom zaradili ipak bili dovedeni u pitanje.

Glavni „problem“ kod te Odgovornosti je taj što ona nije stvar izbora i volje. Polaganje ispita već jeste, tako da samim tim i nju možemo preventivno izbeći, ali ako se ipak odlučimo za izlazak na ispit, podrazumeva se da smo prihvatili i nju, jer ona jednostavno dolazi u paketu sa crnim pojasom.

Umesto zaključka

Put ratnika zasniva se na humanosti, ljubavi, i iskrenosti; suština ratničke smelosti odražava se u istinskoj hrabrosti, mudrosti, ljubavi i prijateljstvu. Naglašavanje fizičkih vidova ratničke veštine je besplodno, jer je moć tela uvek ograničena.“

Morihei Ueshiba